ПРИЧЕ СА
ПЛАНИНЕ
За штампу припремио Миливој Ердељан
Нови Сад
2014.
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
4
Приче са планине
CIP- Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
821 . 163 . 41- 3...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
5
Предговор
Пред нама је збирка од 70 изабраних чланака који су на једно место сабрани да би
представили ...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
6
Фрушка гора), инг. Ђука Михајловић, Младен Станојевић, Петар Деђански, Коста
Капамаџија, др Милорад Поп...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
7
ФРУШКОГОРСКИ СВЕЗНАДАР
Некако уочи године у којој се навршава пола века како је (21. јула 1950.) умро д...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
8
италијански, Симоновић је “утекао” како сам каже, за цивилног лекара у Милни на Брачу. Не
могавши се ни...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
9
раднички станови граде изван фабричких дворишта са бољим смештајем с образложењем да
“радници често и с...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
10
СА ПЛАНИНОМ НА “ТИ”
Писати о себи је најтеже. Поготову ско се трудиш да будеш и искрен и објективан. А...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
11
свог фрушкогорско-сомборског имењака, да је планина “отворена књига” коју ваља научити
читати. Буквар ...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
12
ЈЕДНО (НЕ)ОБИЧНО НЕДЕЉНО ПЕШАЧЕЊЕ
Можда мислите да су сва недељна пешачења иста или слична једно друго...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
13
ЈЕДАН ДАН СА БУКОВАЧКИМ ПЛАНИНАРИМА
Недеља. За већину људи дан одмора, роштиља, дружења са пријатељима...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
14
28. ПЛАНИНАРСКИ МАРАТОН НА ФРУШКОЈ ГОРИ
Фрушкогорски Планинарски маратон је манифестација у којој нема...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
15
Најбржа жена на ултрамаратону била је Новосађанка Жељка Радочај. Стазу Великог
западног маратона (86,1...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
16
НОЋНА ШЕТЊА, МОЛИТВА И УМИВАЊЕ ЖИВОМ ИЗВОРСКОМ ВОДОМ
Стотинак претежно млађих људи, опремљених планина...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
17
Указала се ватра око које су се скупили мештани и гости који су на Вилину водицу дошли
директно из Бук...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
18
ФРУШКОГОРСКОМ ТРАНСВЕРЗАЛОМ
Сада, када седим испред рачунара са жуљевима по ногама, боловима у листови...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
19
које се зове Трешњевац. Нешто пре контролне тачке наилазимо на жичану ограду. Тек када
смо дошли до ло...
ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ
20
црквица. Од мештана смо чули да је у плану обнова овог манастира. У селу смо набавили
основне намирниц...
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
of 179

"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan

"Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan
Published on: Mar 4, 2016
Published in: Sports      
Source: www.slideshare.net


Transcripts - "Priče sa planine" pripremio M. Erdeljan

  • 1. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ За штампу припремио Миливој Ердељан Нови Сад 2014.
  • 2. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 4 Приче са планине CIP- Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 821 . 163 . 41- 32 (082 . 2) Приче са планине / за штампу припремио Миливој Ердељан. -Нови Сад Планинарско – смучарски савез Војводине, 2012 (Нови Сад : Влада Војводине) 182 стр. : илустр. ; 24 cm Тираж 500. Стр. 5-6 Приче са планине Милорад Обрадовић. ISBN 978-86-9099-193-8 1. Ердељан, Миливој {уредник} COBISS . SR –ID 275866887 ИЗДАВАЧ: Планинарски савез Војводине Масарикова 25 21000 Нови Сад Главни и одговорни уредник Миливој Ердељан Стручни сарадници: Миодраг Јововић, Милорад Обрадовић и Исо Планић Штампа: Влада АП Војводине – Управа за заједничке послове покрајинских органа Тираж: 500
  • 3. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 5 Предговор Пред нама је збирка од 70 изабраних чланака који су на једно место сабрани да би представили организацију која постоји деведесет година. Чланке су написали планинари инспирисани погледом са висине, пријатељским стиском руке, разговором и тишином. У изабраним чланцима на приступачан и занимљив начин се пише о планинама, дешавањима на њима и око њих. Књига илуструје разноврсне активности и преовлађујући начин размишљања војвођанских планинара, њихове подвиге и стремљења. Изабрани текстови су претходно објављени у часопису Путник основаном 1862. године као планинарско- туристички часопис. Желим овде нагласити да је Путник први часопис те врсте на словенском југу. Из обиља квалитетних текстова написаних и објављених током протеклих деценија уредник и секретар Планинарског савеза Војводине је бирао и избор направио међу новијим, углавном насталим у последњих двадесетак година. Чланци су по времену писања из новијег доба, али се први од њих баве личностима које су радом обележиле развој организације; први чланак је о Радивоју Симоновићу, рођеном у Лединцима 1858, лекару, етнографу, географу, историчару, филологу и социологу, неуморном путнику и истраживачу, фотографу и пиониру планинарства у нас. Други чланак нам представља биографију Радивоја Ковачевића, и он је као и његов старији имењак рођен у Лединцима, много касније, 1936. године. Из богате биографије посвећеног планинара, познатог новинара и председника Планинарско- смучарског савеза Војводине у једној реченици као најупечатљивији може се издвојити податак да се овај члан чувене југословенске експедиције на Монт Еверест из 1979. године на Триглав попео 27 пута. Затим се чланци нижу, воде нас са планине на планину, из приче у причу, из авантуре у авантуру, од Фрушке горе до висова Хималаја. Ушушкајте се на вашем омиљеном месту за читање, узмите књигу у руке и препустите се доживљају авантуре. Концепција уредника приликом избора била је да обухвати активност ширег круга аутора који су се опробали у писању извештаја за Путник. Укупан број аутора је 60, само пет аутора имају више од једног текста. Старији чланци доживели су свој евентуални репринт у монографијама издатим поводом претходних јубилеја. Прошло је деведесет година, а када се на Фрушкогорском маратону окупимо, видим да смо још увек млади и жељни изазова. Од времена када је планинарски покрет настао као израз потребе, тежње човека за очувањем контакта са природом, мењали су се изазови који пред нама стоје када у додир са планином дођемо. Планинарство је имало дуг развојни пут, одавно је постојало интересовање ловаца, пастира, рудара, војника и истаживача за кретање по планинским пределима. Подсетимо се да је савремено планинарство мотивисано спортским и естетским потребама настало у Европи током процеса индустријске револуције крајем 18. и током 19. века. Јачање растућег грађанског друштвеног слоја, множење градског становништва и вишак слободног времена били су предуслов за настанак планинарства. Од подухвата покренутих истраживачким разлозима планинарство се убрзо претворило у покрет и спорт. Прва планинарска организација у свету, лондонски ''Alpine club'' основана је 1857. године. Прва планинарска организација у Србији основана је 1901. године. Српско планинско друштво је девета организована спортска грана у Србији после коњичког спорта, мачевања, стрељаштва, гимнастике, дизања тегова, бициклизма, соколарства и фудбала. Планинско друштво ''Фрушка гора'' основано је у Новом Саду 1924. године. Планинарско-смучарски савез Војводине наставља традицију овог друштва које је основала група угледних новосадских планинара. Одлука је донета на Масној ћупи, излетишту на Фрушкој гори крај Буковца где је 2001. године подигнут споменик оснивачима Планинарског савеза Војводине. Тада присутни оснивачи били су: Др Игњат Павлас (први председник Планинског друштва
  • 4. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 6 Фрушка гора), инг. Ђука Михајловић, Младен Станојевић, Петар Деђански, Коста Капамаџија, др Милорад Попов, др Коста Мајински, Леша Петровић, Ђура В. Јовановић, др Сима Алексић, др Милош Ћирић, др Никола Вучковић и Гаја Грачанин. О деловању наших оснивача написани су бројни чланци, на овом месту и поводом овог јубилеја желим само да се подсетимо да су на Фрушкој гори у кратком временском периоду подигли три планинарска дома: на Змајевцу 1926, Осовљу 1927. и Иришком венцу 1934. године. У години овог јубилеја потребна нам је енергија и предузимљивост наших оснивача. Важећа дефиниција гласи да је планинарски спорт активност у којој планинар кретање по планинским спортским теренима врши споственим снагама из спортских побуда, а планинарски спорт је део планинарства у ширем смислу. Планинарство у ширем смислу обухвата планинарски спорт и неспортске планинарске активности. Изазов, искушење, рекреација, дружење са природом и себи сличним људима као и специфични туризам, данас су водећи мотиви који људе у планине гоне и вуку. Оно што будуће време доноси не можемо знати, извесно је само да ће промене у планинарству настајати као последица промена које се дешавају у нашој заједници и свету. И ако су француска буржоаска револуција и индустријска револуција омогућиле настанак савременог планинарства, сигурно је да ће интернет револуција чији смо сведоци изменити поглед на свет и услове нашег деловања. Пораст популарности невођеног кретања у планини, ГПС уређаји, експлозиван раст примене мобилних уређаја који користе интернет, нови материјали који се користе за израду савремене планинарске опреме, све мање кретања у свакодневном животу и све већа потреба за њим већ данас битно мењају околности под којима се одвијају активности планинара. Сваки јубилеј, ево и овај, прилика је да се осврнемо иза себе, сетимо ко смо и одакле идемо и затим окренемо напред и изаберемо наш пут. Данас док пишем овај текст ПСВ има око 2300 чланова, мало више него прошле године, радује нас благо повећање планинарске популације након вишегодишњег опадања. Да само напоменем да је између два светска рата највећи број чланова забележен 1938. - 5842 члана, док је после Другог светског рата највише регистрованих планинара било 1963. – 10163. Најмање нас је било 1999. године - 1979 чланова и 1993. године, свега 2014. Када се анализира кретање броја нашег чланства кроз време, као да се може уочити релативна корелација између броја чланова ПСВ и прилика у којима живи такозвани средњи слој становништва код нас. Без обзира на број, иако бисмо волели да нас је више, спортски резултати које смо остварили нису занемарљиви. Чланци који су пажљиво бирани обухватају готово целокупну шаролику делатност Планинарског савеза Војводине. Пешачење околином места у којима живимо, планинарење нашим вољеним Вршачким планинама и Фрушком, трансверзале и трекинг лигу, пешачке европске путеве, оријентациона такмичења, планинске трке и маратоне, планинарство и високогорство по планинама Србије, окружењу и безмало целом свету, алпинизам и спортско пењање. То су делатности које негујемо и у спорт убрајамо. Сецифични туризам, еколошке акције, едукација, издавачка делатност су неспортске области нашег деловања које не треба заборавити ни занемарити. Чињеница да нисмо само спорт, то што имамо карактер покрета, одређује нас планинаре као заиста посебну дружину. Тешко нас је са другима поредити и на одређену полицу сместити. То је наша предност, мана или специфичност. Ако правилно схватимо сваку нашу особину у предност је можемо претворити и наредне јубилеје радосни дочекати. Исо Планић
  • 5. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 7 ФРУШКОГОРСКИ СВЕЗНАДАР Некако уочи године у којој се навршава пола века како је (21. јула 1950.) умро др Радивој Симоновић доспела ми је у руке најновија монографија Сомбора. На 105. страни, међу најчувенијим Сомборцима, нашао се и чика-Рада. Па, уместо увода, ево текста из те варошке споменице писаног руком врсног зналца људи и догађаја Раванграда Милана Војновића: Радивој Симоновић је рођен у Лединцима 1858, био је лекар, етнограф, географ, историчар, филолог и социолог, неуморни путник и истраживач, фотограф и пионир планинарства у нас, здравствени просветитељ и народни добротвор. Умро је у Сомбору 1950. године. Из тог језгровитог текста појављује се лик човека свезнадара. Интересовало га је све - у свему је, било чега да се латио, имао успеха. Својим пером из разних области подигао је себи највећи и најлепши споменик и оставио у аманет потомству поруку како ваља живети, радити и роду свом користити. Зовем га, једноставно, “Фрушкогорски свезнадар” - то је заслужило име чика Раде из Лединаца... До сада смо, ми војвођански планинари, др Радивоја Симоновића, ко мање ко више, познавали једино као планинара и врсног планинарског фотографа. Увек нам је некако измицао као човек широке културе и интересовања. О томе ми је, под крај минуле године, у Сомбору причао др Стојан Бербер, лекар и особа која, како сам сазнао, најбоље познаје живот и свестрани рад др Симоновића. С његовим допуштењем овде доносим, из његовог - др Берберовог - пера, неку врсту биографске слике наше чика Раде, а мог имењака и нашег драгог учитеља планинарства: “Др Радивој Симоновић је рођен 17. августа 1858. године у Лединцима, у Срему, у породици чиновника Стевана Симоновића, правника по струци, пореклом из Сремске Каменице, који је у Лединце доспео 1848. године, у време мађарске револуције, бежећи из Новог Сада. Од 1861. Радивој Симоновић живи с оцем и мајком Драгињом, кћерком адвоката Трифуна Јојкића, у Сремској Каменици, на имању деде Јосима, док му се отац уз адвокатску праксу бави истовремено и пољопривредним економисањем. Млади Рада расте уз четири брата и једну сестру (Светислав, Милутин, Младен, Милан и Даница), проводећи релативно безбрижно детињство по фрушкогорским воћњацима и виноградима. Основну школу завршава у Каменици, а потом се уписује у новосадску Велику српску гимназију. Члан је ђачке дружине “Вила”, у којој се читају књижевни радови, музицира, пева и декламује. Повремено станује код деде Трифуна Јојкића, у чију кућу, између осталих, навраћа и Лаза Костић. Слуша разговоре о омладини, о књижевности, а сам чита деди народне песме и “Мемоаре” проте Матије Ненадовића. За време ферија одлази у Фрушку гору да по њој планинари. Након завршетка гимназије уписује медицинске студије у Бечу. Упознаје бечку медицинску школу, једну од најбољих у Европи тих година, проучава немачку културу и усавршава немачки језик толико да ће касније њиме писати и неке студије, као што ће писати српским и мађарским језиком. Истовремено одлази на планину Винервалд (Бечку шуму), не запуштајући интересовање за планинарство, а 1877, као медицинар, држи у бечкој “Зори” предавање о манастиру Раковац, показујући тиме да га привлаче историјске студије. Из Беча, др Симоновић одлази у Чешку да ради као војни лекар, а 1888. стиже у Херцеговину, у Гацко, а потом у Невесиње. Помаже не само војним лицима, већ лечи и цивилно становништво. Неуморан у истраживању упознаје етнологију и геоморфологију предела у којем живи. Особито воли да истражује планине Прењ и Чврсницу. Одатле стиже у Трст, заједно са женом Мајом, рођ. Јефремовић, која је домаћица, али са солидном културом, особито књижевном, што се очитује у друштву пријатеља неретким цитирањем Дантеа, Његоша и других великих писаца. Из Трста, у којем је научио
  • 6. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 8 италијански, Симоновић је “утекао” како сам каже, за цивилног лекара у Милни на Брачу. Не могавши се ни у њему дуже скрасити, ускоро прелази у Липик и ради као бањски лекар, али већ 1896. године стиже са женом у Сомбор и у њему отвара приватну лекарску ординацију. Пратећи његов животопис очекивало би се да и Сомбор за њега буде обично пролазно место, као толика раније, али се Симоновић, неочекивано, смирује и не напушта средиште Бач-бодрошке жупаније све до своје смрти. Живи у њему 54 године и толико се саживео са грађанима и самим градом да се другачије није осећао до Сомборцем. Радећи даноноћно у својој лекарској ординацији, коју је опремио неопходним потрепштинама за свакодневни посао, а коју је дичила изузетно богата библиотека, за кратко време постао је познат у читавом граду. У напону стварања кад је стигао у град, као што иначе знају да буду четрдесетгодишњаци, снажне телесне грађе, осредњег раста, упадљивих бркова што су волумозношћу потпуно заклањали горњу пуну усну, јасна и продорна погледа, одмах је, преданим залагањем на послу и сремачком комуникативношћу, стекао толико пацијената да му је брзо било јасно да одласка из Сомбора нема. Постепено, својом марљивошћу, пословном упорношћу, непосредношћу, те смислом за фину духовиту мисао, што је вешто користио у сусретима с пацијентима, Симоновић је постао најпопуларнији и најомиљенији лекар у вароши. У свако доба дана спреман да укаже помоћ слабима и болнима, лак на ногама и у сред ноћи, и по киши и по снегу стизао је до пацијената и будио оптимизам спреман да део туђе несреће прими на своја плећа. Ако се радило о сиромашнима знао је да не наплати услугу, а не ретко да о свом трошку и лек набави. Несреброљубив, поштен, сматрајући да је најважније бити на услузи свом народу, био је вољен и поштован од свих људи, без обзира на националност. Док су његове колеге, и савременици, куповали куће и земљу, покушавајући да на тај прилично једноставан али ефикасан начин, повећају капитал, дотле је Симоновић, говорећи да “не треба бити грамзив” и да се “новац не носи на онај свет”, куповао књиге и часописе, финансирао сопствене непретенциозне научне подухвате и проводио време у пријатељском ћаскању с песником Лазом Костићем, који је у Сомбору проводио своје последње године. Док су други одлазили на ноћне седељке код познаника и суседа, Симоновић је бдео, поред лампе и ибрика пуног црне кафе, над својим и туђим рукописима, над медицинским и другим књигама. Напрежући и онако не најбољи вид, пушећи цигарету за цигаретом, сав сконцентрисан над послом, одспававши само неколико сати, првом најавом зоре био је опет спреман да се сав преда лекарској пракси. Неуморан, не бринући довољно о своме сопственом здрављу, које га је, мора се признати, изврсно служило, пуних седам година не користи годишњи одмор већ само неколико дана одлази у Сремску Каменицу да се види са браћом, на већ уречени састанак код родитеља, али 1903. године ипак се одлучује да крене на Велебит, не, као многи други, да би се излагао приморском сунцу, већ да би, поред осталог, више сазнао о красу, да би обогатио знање из геоморфологије. Први светски рат дочекао је, као лекар, у Сомбору. Већ у августу 1914. године аустроугарске власти одређују га за шефа једног одељења војне болнице, те Симоновић, како сам касније каже, мора да брине о здрављу око три стотине пацијената. Крајем 1918, одмах након ослобођења, пре него што је нова власт успела да се потпуно организује, Симоновић бива постављен накратко за управника војне болнице, а након тога за главног лекара Окружне благајне, односно Окружног уреда за осигурања радника, чија је централа, Средишњи уред, била у Загребу. При разграничењу с Мађарском, путује с професором Јованом Цвијићем овим упознавајући га са етничким стањем дуж будуће границе и на тај начин доприноси да професор може нову државу потпуније да представља на мировним разговорима у Паризу. Бави се, такође, побољшавањем здравствене службе у оквиру Уреда. Обилази раднике по фабрикама у Сомбору, Апатину, Врбасу и другим околним местима, и тражи да се
  • 7. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 9 раднички станови граде изван фабричких дворишта са бољим смештајем с образложењем да “радници често и спавају у фабрикама поред машина, заједно са децом и женама, тамо се лече, тамо умиру”. Да би имао више времена за руковођење здравственом службом Симоновић се делом одриче приватне лекарске праксе и две трећине радног времено ради као уредски лекар, а 1926. напушта и ту незнатну приватну праксу. Своја путешествија по планинама наставља и пише чланке и књиге из области географије, етнологије, планинарства, медицине, непрекидно активан чак и кад одлази у пензију 1932. године, на лични захтев, у својој 74. години живота, када многи његови вршњаци нису више живи. Као пензионер негује болесну супругу Мају која је случајно пала и поломила кук и на тај начин, уз то још туберколозна, била годинама везана за постељу. Без деце, ослобођен званичних обавеза, он и даље ради, колико му то године допуштају, стичући нове пацијенте и пријатеље, сада већ погурен, просед, али још увек старачки крепак у својој лекарској ординацији. Такав дочекује и 1938. када читава Војводина прославља његов 80-ти рођендан као награду за његова прегнућа из различитих области војвођанске просвете и културе, почев од етнологије до књижевности. У знак признања изузетном човеку, лекару и научном раднику, откривена је и његова биста коју је извајао познати сликар и скулптор Лајош Хушвет, а која се и данас чува у Градском музеју у Сомбору. (Однедавно је биста у ПСД “Др Радивој Симоновић” у Сомбору - прим. Р.К.). Други светски рат затиче др Симоновића већ потпуно онемоћалог. Из њега излази још старији и усамљенији: као пензионер, врло ретко, прима понеког пацијента, поред пријатеља који га обилазе. Деца на улици склањају му се с пута љубећи га у руку. Његовим именом названо је Планинарско друштво у Сомбору, др Радивој Симоновић лагано улази у историју. Пред крај живота пада у постељу. Посећују га само најближи. Умире 21. јула 1950. године, у дубокој старости, већ помало заборављен, попут свог некадашњег пријатеља Лазе Костића. Иза др Радивоја Симоновића, сахрањеног у породичној гробници Михајловића, на Великом православном гробљу у Сомбору, није остало много имовине, али је сачувано његово дело које светли и ван подручја Сомбора. Радивој Ковачевић
  • 8. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 10 СА ПЛАНИНОМ НА “ТИ” Писати о себи је најтеже. Поготову ско се трудиш да будеш и искрен и објективан. Ал’ шта ћу: реших да отворим своју планинарску књигу и многе доживљаје из планина претворим у - сећање. Да, сећање - онако како је било. То ми налаже и професија којом сам се бавио четири деценије. И из ње, баш као и из планинарства и планина отерала ма је опака срчана болест да се сада задовољавам само прелиставањем успомена, дневника, написа о дружењу с планинама, разгледању фотографија и дијапозитива. И ово је нешто тако. Случај је, ваљда, хтео да двојица Радивоја - један Симоновић, а други Ковачевић, оставише трага у војвођанском планинарству. Свако на свој начин. Случај је такође, хтео да обојица имају исте корене - село Лединце на северним обронцима Фрушке горе; Симоновић се тамо родио, а Ковачевићева је мајка из тог фрушкогорског загрљаја. Рођен сам у фрушкогорској колевци, у сокаку у којем се непрестано осећа “Стражилово”- ветар који преко Белила и Ешкивца стиже из дубодолина Каменца, Глиговца и Манастиришта. Вероватно да ме је и тај лахор фрушкогорски помиловао оне зимске вечери, око пола десет, 20 фебруара 1936. у кући с јарковачким бројем 91, сремскокарловачког Горњег краја. Сада, док преврћем већ избледеле листове сећања с питањем: како је то почело? не могу да будем сигуран да се то баш догодило тада и тада. Знам да сам све до “мале матуре” много друговао с Дунавом, Старим Дунавом, Xигуром, Кубикама и Прудом, с пецаљкама и кесегама, бандарима, црвенперкама и карашчићима. Онда сам се окренуо на другу страну- - лицем у лице нашао сам се с Фрушком гором. Озбиљнији залогај ''загризао” сам 1956, слет на Кућишту, у Проклетијама. А за све су “криви” браћа Холовке - Кика (Стеван) и млађи Влада, који ме с повећом таблом сланине и неколико векни хлеба, без карте и икаквог знање, одведоше у проклетијски бескрај. Ређали су се врхови: Девојачки крш, Старац, Марјаш, Богиђевица, па Ридско језеро и, врхунац Ђеровица. Сад кад се присећам тих јулских дана те далеке моје младости у позајмљеним гојзерицама и шареној зимској виндјакни иако нам није било лако - било је лепо. Само неколико дана касније, возим се на кавезима с кокошкама као аутостопер у камиону до Загреба. Медведница - десетак печата. Тад сам јурио за печатима јер је био престиж у књижици имати што више отиснутих планинарских жигова. Два дана касније већ сам у Јулијским Алпима. Ех, ал сам ту накупио печата! Па започео Словеначку трансверзалу : Вршич, Мојстровка, Јаловец, Присојник, Разор... Триглав. Као суманут сам јурио стењаком само да би сакупио што више жигова. Опет у позајмљеним гојзерицама које су већ склоне распадању, пеку табани од јурњаве по Јулијцима. Био је то први од мојих 27 успона на Триглав. Јулијске Алпе сам, баш као и Камнишке, упознао “као свој џеп” и у њиховом каменом загрљају сам се осећао божанствено. Две године после, ето ме, па Бог: Зевс. Олимп је био прва инострана планина. Тад и још пет пута сам на легендарном престолу богова. Мон Блан, па Килиманџаро! И Рила се нашла на том путу. Тек сада схватам да сам “скакутао” с крова на кров: од крова Србије - Ђеровице, па преко крова тадашње Југославије - Триглава, крова Балкана - Мусале на Рили, крова Африке - Килиманџара до у поткровље света - падине Монт Евереста. Много касније, већ као пензионер доспео сам и “на дно света” - на најнижу тачку земљине површине: Мртво море, 389 метара испод површине мора. Тешко је у једном напису насликати себе. Ја сам, бар тако ми изгледа, од првог дана када смо као гимназијалци носили штафету од манастира Гргетега до Стражилова, сваког планинарског корачаја успоставио онај интимни однос с планином. Био сам одувек с њом “на ти”, а то значи то деценијско дружење била је љубав коју, сада много година после, претачем у успомене. Тешко ми је што више не могу на стазе Велебита, Осогова, Пелистера, Пирина, Ртња, Копаоника, Мучња, Бјелашнице, Трескавице, Високих и Ниских Татри или у Словaчки рај. Све су то само бивша ходољубља на којима сам остављао део себе и свог времена. Схватио сам још као младић слушајући чика Пају Клиновског и читајући “Ђаци планинари”
  • 9. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 11 свог фрушкогорско-сомборског имењака, да је планина “отворена књига” коју ваља научити читати. Буквар ми је била Фрушка а свака нова планина “књижурина” коју сам очима и целим бићем упијао и носио у незаборав. Остали су и снови - Гросглокнер, Матерхорн, планине Горског котара, Тулове греде, црногорске планине око Колашина и Шавника. Баш као што сам “укњижио” многе наше и стране планине, исто тако остало је доста само пустих жеља које сам остављао за нека “боља друга времена” ал’ је живот хтео другачије. Зиме у планинама су ми посебно поглавље планинарског ходољубља: од 1958. када сам доживео Бјелашницу у белом руху, преко Комова, Дурмитора, Јулијских Алпа до оног неуспелог зимског хрвања с гребеном Шар планине, схватио сам нову лепоту старих познаница. Врхунац свог “зимског” дружења доживео сам у Хималајима - на глечеру Кумбу и падинама Монт Евереста када сам једне априлске ноћи под шатором удањавао ноћ мрзлу од минус 40 степени. Та три месеца живота између неба, леда и стена открили су један нов однос према планини: схватио сам да и у том земљином хаосу, у тој грозоти ледених чељусти Хималаја има неке лепоте. Управо што сам од раније с планином био на “ти” могао сам све то да поднесем и све преточим у уживање и задовољство. На своме планинарском путу, не маркираном ал’ спонтано препознатљивом, нисам могао да заобиђем ни оријентационо такмичење. Почео сам, а где би у то време на било ком другом месту, са Поповице. Сећам се добро тог оријентационог такмичења. Традиционалног, за Дан републике. Уз читање карте ваљало је бити и списатељ, и добар цртач и добар ходач. Онда су почела такмичења. Колико првих места у Војводини, Србији, Југославији - нека кажу пехари, дипломе и медаље које, надам се, и данас чува ПСД “Стражилово”. Ово пишем на столу изнад којег, на зиду, висе дипломе: две златне значке Планинарског савеза Југославије, златне значке планинарских савеза Београда, Србије, Македоније, Хрватске, Словеније, СОФКЕ Војводине и Србије, па Спартакова награда за друштвени планинарски рад. Е, баш тај друштвени планинарски рад је део моје богате планинарске биографије о којој бих могао књигу написати. Нећу, него само нешто као кроки: у Карловцима рад с пионирима, па оријентацистима, смучарима, измишљање на покрајинском нивоу “Пионир-планинар”, па председниковање у ПССВ, члан Председништва Планинарског савеза Југославије и Планинарског савеза Србије. С неком горчином пишем редове, јер, морам то да кажем, тај део мог живота који је био проткан тзв. друштвеним радом носи и неке тамне сенке које бих радо заборавио. И људе што су допринели да тај сумрак моје планинарске биографије остане у некој магли заборава. Једини сам војвођански планинар који је био члан Службе спасавања Србије и Словеније. У Словенији су ми дали и значку и почасну легитимацију “Горске страже”. На крају, да не давим много, још само то да сам планинарство уткао и у своју професију: зацело не знам броја написа објављених у новинама, недељницима и часописима, загребачком “Вјеснику”, сарајевском “Ослобођењу”, београдској “Илустрованој Политици”, скопској “Новој Македонији”, “Нашим планинама”, “Кроз планине”, “Хлас луди”, “Мађар соу”... У једном путопису с Килиманџара, објављеном у загребачким “Нашим планинана”, рекао сам да сам на тој белој капи црне Африке поставио себи питање: зашто излазим на врхове? Тог пута нисам имао одговор - потражио сам га на новим врховима, у новим планинама. Ево данас, после тачно четири деценије свог планинарског стажа још немам одговор. Исто тако често питам сам себе, од како сам доспео у пензионерске дане планинарења: Колико ме кошта то дружење с планинама? Много! Вредело је! Зато рачун никад себи нећу ни поднети. Резултат би, сигуран сам, могао бити: Вредело је! Радивој Ковачевић
  • 10. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 12 ЈЕДНО (НЕ)ОБИЧНО НЕДЕЉНО ПЕШАЧЕЊЕ Можда мислите да су сва недељна пешачења иста или слична једно другом, са истим људима, по истим стазама - да је недељна шетња Фрушком гором прича која се понавља. Ипак, недељно пешачење које су организовали Зоран Грчић-Грца и Милан Добровољски- Ранчер (верујем да ће се са мном сложити они који су били на пешачењу) и није било тако обично. Наши водичи су нас водили од Старих Лединаца до манастира у Раковцу, па старим и новим стазама до нових видиковаца и даље, уз поток до Думбовачког водопада. Попевши се изнад водопада наставили смо поточном долином, преко камења, камичака и срушеног дрвећа, па оштрим успоном до Бранковца и даље, гребеном Фрушке горе на Змајевац и назад у Лединце. Окупљени планинари у Старим Лединцима прво су информисани где се иде, колико је стаза тешка за пешачење и упознали се са планинарима који који су први пут дошли да пешаче, а затим били почашћени Ранчеровом песмом из нове збирке, а збирку песама добила је на поклон планинарка која је први пут дошла на пешачење. Наши водичи мудро су нас водили, водећи рачуна да већи део стазе иде кроз шуму, где смо били заштићени од сунца које је тих дана немилосрдо пржило. Водичи би нас повремено изненадили прелепим видиковцима, где смо направили две краће паузе и уз доручак се дивили граду који је био пред нама као на длану! Погледом смо обухватили град али и околна места, како са новосадске, тако и са сремске стране. Док нам је поглед пловио Дунавом имали смо утисак да смо и ми део реке. Баш онако како Дунав запљускује обале града и сремске стране, тако су и наши погледи пловили час ка једној, час ка другој обали. Оно што нам се највише свидело, забележили су и фотоапарати, још мало одморили душу и тело и кренулу даље ка манастиру Раковац. Стаза до манастира у Раковцу је била блатњава, “обогаћена” копривом и купинама које су вребале да ожаре или саплету оне који су се дивили околини и мање обраћали пажњу на препреке на стази. Манастир је био обасјан јутарњим сунцем, а из цркве се чула јутарња служба. Некад најбогатији манастир на Фрушкој гори, па онда дуго година заборављен и сиромашан, последњих пет година, уз Божију помоћ и помоћ донатора, поново се присећа некадашњег сјаја. Обновљена је црква и саграђени нови конаци. Остало је још доста да се уради, мада је манастир и овако леп. Запалили смо свеће, допунили флаше водом и са вером у Бога кренули даље. Пешачење смо наставили мање травнатом стазом кроз шуму и лепу хладовину. Стаза нас је довела до Думбовачког потока па преко камења и каменчића до водопада. По овој суши није било пуно воде, али довољно да се освежимо. Попели смо се изнад водопада и наставили поред потока, прескачући камење и порушена стабла. Погледи су лутали по прелепој поточној долини, па су неки од планинара главом “оверили” оборено стабло или се спотакли на камен! Шалили смо се да ова стаза асоцира на роштиљ, печење и слично, не слутећи да би нас то негде уз пут могло и дочекати. Оштрим успоном напустили смо долину Думбовачког потока, бодрени од наших водича, и изашли на Бранковац где смо направили краћу паузу и наставили ка Змајевцу. На планинарској стази наилазимо на камп телевизијске екипе и док један део планинара са Грцом на челу пролази, нас десетак са Ранчером стрпљиво чекамо да радници спусте антене и каблове које су ту поставили. Наша стрпљивост је била награђена расхлађеним пићем и овалом роштиља. Сити и освежени кренули смо за првом групом, не заборавивши да наше изненадне домаћине позовемо у наш дом на Поповици. Уз одличан роштиљ и освежење, пешачење од Бранковца до Змајевца и није био неки напор. Наши другари су већ били тамо и одмарали се у хладовини. Причом о роштиљу правили смо им зазубице, али смо их почастили соком који смо добили од домаћина кампа. На крају - шта остаје у сећању са оваквог пешачења? Ја још увек чујем звук Грцине “трубе”, песму која је прати, жубор Думбовачког потока и осећам укус роштиља коме се нисмо надали! Оља Максимовић
  • 11. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 13 ЈЕДАН ДАН СА БУКОВАЧКИМ ПЛАНИНАРИМА Недеља. За већину људи дан одмора, роштиља, дружења са пријатељима у башти после ручка и дремке. Међутим, недеља са планинарима, посебно ако се ради о чувеним Томиним ''Вилењацима” и то са њиховим млађим делом изгледа ''мало'' другачије. Ево како смо провели недељу. Нашли смо се у аутобусу који са Рибље пијаце креће пут Беочин села. Који то “ми”?, запитаћете се. То су Срђан Кубурић, Соња и Јована Радић, Мишо Николић из подружнице “Вилине воде”, Жељко Радочај из матичног ПСД ''Железничар” и Елвира Матарић. ''Вилењаци'' су у већини, а у сваком случају сви смо млади, весели и орни за пешачење. Путешествије је почело у Беочину. До манастира смо имали друштво, јер су истим аутобусом дошли и планинари из новосадског ''Нафташа'', али, ту смо се и разишли. Након посете манастиру, који је тренутно у фази обнове и уређења, кренули смо трансверзалом до Думбова, а они су отишли пут Чота и Тестере. Штета, јер да су кренули са нама провели би луд и незабораван дан. Мада, ко зна шта се све и њима дешавало. Један део пута је, по планинарским стандардима, био сасвим пристојан. А онда је почело: низбрдица до Думбовачког потока, стварно стрма, клизава, пуна каменчића, представљала је прави изазов за момке, који су се просто стоциљали до потока. Јована и ја смо такође брзо сишле, али је Елвира имала проблема са спуштањем, па су момци морали да се врате по њу. То јој, ипак, не можемо узети за зло, јер јој је ово тек друго пешачење, а и из равнице је. Сомборцима је и те какав доживљај да се попну на лудају и виде по Војводине! Када смо се сви срећно “приземљили”, кренули смо дуж потока и стигли до места где вода пада са стене. Висина није велика, можда 3 метра и, на жалост, није било довољно воде - свеједно, то је био леп призор. Успентрали смо се са друге стране стене и наставили пут уз поток. Ту је било прескакања потока по сто пута, клизања, провлачења испод дебала и прескакања истих, узбрдице. Наравно, све је то пропраћено смехом и коментарима типа: ''Ми смо сада као Индијана Џонс у потрази за зеленим дијамантом'' - и исправком - “Ма, каквим дијамантом - у потрази за доручком!” Ускоро смо се одвојили од потока и буквално четвороношке успентрали, уз оштру узбрдицу, мало се одморили, изашли из шуме и открили да се налазимо на 500 м од Бранковца! - А рачунали смо да ћемо изаћи бар на пола пута Бранковац-Змајевац. На жалост, видик није био чист, па нисмо могли да уживамо у погледу на Футог и равницу. Брзо смо стигли до Змајевца, доручковали и шалили се на рачун малог планинара који се удобно сместио на леђима свог тате и нешто гугутао. Пошто смо се налазили у близини Раковачког каменолома, одлучили смо да скокнемо до њега и да видимо шта се тамо ради. Е па, не ради се ништа. Очито се камен више не експлоатише одатле, један део се урушио, на дну је пробила вода. Све у свему – ругло. Ко зна, можда ћемо ускоро имати још једно језеро, попут оног у Лединцима. А Лединачко језеро је и било наше следеће одредиште. Равно, низбрдо (моје колено и ја мрзимо ту низбрдицу!), па узбрдо и ето нас на овом предивном језеру, које је тог тренутка било само наше. Време баш није било за купање а Срђан се ипак купао, али пссст, не морате свима причати! Ту смо се одморили, опет јели, брчкали ноге, хватали мајушну жабу, за коју ово језеро, по Жељку, представља Атлантски океан. Након полусатног одмора кренули смо даље. Наравно, ми смо маштовити, па зашто обилазити ограду, ако се она може прескочити или се провући кроз њу? Зашто да се вратимо до чесме истим путем, ако можемо да прођемо доњим путем кроз коприве, преко камења које се одроњава и прети да упаднемо у баруштину, прескачемо преко поточића и онда тек дођемо до чесме? Зашто да се вратимо лединачким аутобусом, ако можемо поповичким, те нам стога следи пентрање до Поповице уз ливаду, опет добро познату и сигурно сасвим омрзнуту маратонцима? И ту је био и крај нашег излета. Нисмо отишли на Орлово бојиште, јер смо хтели нешто да оставимо и за следећи пут, а и били смо и мало уморни. Зато смо отишли у “Железничаров” дом, попили пиће и кренули кући аутобусом. Тако изгледа недеља са “Вилењацима” – пуно шетње, пуно изазова, пуно смеха. Зар то није дивно? Соња Радић
  • 12. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 14 28. ПЛАНИНАРСКИ МАРАТОН НА ФРУШКОЈ ГОРИ Фрушкогорски Планинарски маратон је манифестација у којој нема победника, али организатори и учесници сваке године са нестрпљењем ишчекују најбрже учеснике на најдужим стазама. И ове године, као и претходне две, најбржи на Ултрамаратону (101,12 км) био је Жељко Благојевић из Челинца код Бања Луке. Стазу је прешао за нешто више од 11 сати! Изненађење је приредио и припадник специјалне војне јединице “Кобре”, поручник Владимир Токаловић, који је са пријатељима из падобранске јединице јурнуо у 9 сати на стазу од 17,21 км и у циљ утрчао у 10:45! - Учешће на маратону је део припрема за Војно првенство у Сомбору, а затим и за Светско војно првенство у Финској. Још петорица припадника “Кобри” су на стази Великог источног маратона – изјавио је за ГЛ поручник Токаловић, напоменувши да су сви на маратон дошли својом вољом, а не по команди. - Стаза је одлична. Нисам први пут овде, дуго се бавим оријентирингом и планинарством и тврдим да је Фрушка гора добар полигон за кондициони тренинг, мада смо сви ми дошли изванредно припремљени – додао је Токаловић. У суботу у 9 сати је са Поповице кренуло 4575 учесника. Знак за старт симболично је дао Зоран Вучевић, председник градске Скупштине. Маратонци су на располагању имали 12 стаза, од којих је најкраћа била Стаза радости и задовољства од 3,52 км. За њу се определило 56 шетача, међу којима и 14-то месечна Маја Хорват, убедљиво најмлађа учесница маратона. Стазу је прешла у ранцу на леђима тате Роберта. НИ ПРОВАЛА ОБЛАКА ИХ НИЈЕ ОТЕРАЛА Планинари из преко 200 места из целе земље почели су да пристижу на Поповицу још у четвртак. У петак поподне, око планинарских домова је никло шаторско насеље, а онда се на Фрушку гору стуштио обилан и дуготрајан пљусак и навео многе да одустану од учешћа на маратону. Група из Алексинца се вратила кући. Најупорнији су на сам дан маратона имали идеално време за пешачење, мада су стазе на појединим деоницама због блата биле скоро непроходне. Поред учесника из Србије и Црне Горе, било је и доста странаца, највише из бивших југословенских република (Македонија, Словенија, БиХ, Република Српска), као и оних који су стигли из Мађарске, Аустрије, Холандије, Бугарске, Чешке, па чак и из Аустралије! - Најбројнија група су припадници Војске, имамо и питомце Војне академије из Београда, извиђаче и скауте. Морам истаћи да су се нишки планинари масовно одазвали позиву, а најбројнији међу Војвођанима су становници северне Бачке – нагласио је Миливоје Киждобрански, портпарол манифестације. НЕГДЕ ЕВРИ, ОВДЕ ПЛАКЕТЕ Маратонци су стазе прелазили ходањем, трчањем или бициклима. Некима ни 50 километара хода није представљало нарочити напор, али је било и таквих који су на циљ стизали шепајући и држећи се за болне ноге. На Жељку Благојевићу, убедљиво најиздржљивијем маратонцу, није се видео траг умора после више од 100 претрчаних километара узбрдица и низбрдица. - Ако у Италији пређеш стазу од 100 км са висинском разликом од 4000 метара за 14 сати, чека те награда од 5000 евра. Додуше, тамо се плаћа котизација. Не знам тачно колико, али када сам од надлежних у Републици Српској тражио да ме финансирају, одбили су ме, мада знају да ја то могу. Не разумем зашто не желе да спортским успехом представим своју земљу, свој народ, кад за то треба таман толико новца колико га у министарствима потроше за кафу – чудио се Благојевић, поносно држећи у рукама скромну награду – диплому и књигу.
  • 13. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 15 Најбржа жена на ултрамаратону била је Новосађанка Жељка Радочај. Стазу Великог западног маратона (86,16 км) први је прешао Никола Иванчевић, а најбржа жена на њој била је Сања Вуковић. Велики источни маратон (81,3 км) најбрже је прешла Неда Попов, док је најбржи маратонац на њему био Драган Павловић. До сада је на свих 28 маратона учествовало укупно 100.420 људи. Можда их привлаче баш ове “богате” награде, плакете, књиге и значке – шеретски је закључио портпарол Киждобрански. ЧИСТАЧ ЈАВЉА: ГОТОВО! Чистачи се не налазе на листи учесника, али они сваке године пређу најдужу стазу. Крећу се последњи и затварају контролне пунктове после проласка последњег маратонца. Ове године, 101,12 км маратонских стаза “очистили” су Анкица, Миша, Горан и Тамара. У циљ су ушли после свих. Аида Скакић
  • 14. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 16 НОЋНА ШЕТЊА, МОЛИТВА И УМИВАЊЕ ЖИВОМ ИЗВОРСКОМ ВОДОМ Стотинак претежно млађих људи, опремљених планинарским ранчевима и најразноврснијим батеријским лампама, окупило се у петак пред поноћ у центру Буковца. Структура групе врло разноврсна у сваком погледу, али ако се узме у обзир да су сви дошли са истом намером, може се рећи да је шаролика дружина била изузетно јединствена: - И овај Ђурђевдански уранак обележићемо као и претходна три, пешачењем Фрушком гором од поноћи до свитања, баш као и зачетници планинарског покрета у Војводини. Знамо да је на Ђурђевдан 1924. године др Игњат Павлас, први председник војвођанске планинарске организације повео групу планинара у прву организовану шетњу. На жалост, није остало забележено куда су ишли, али је врло вероватно да су били и на Вилиној водици – поздравио је госте и мештане Бранислав Вјерг, председник буковачког Планинарског друштва “Вилина водица”, један од иницијатора обнављања традиције масовног Ђурђевданског уранка. После пријављивања придошлих у евиденцију Срђана Кубурића и Соње Радић, чланова горепоменутог планинарског друштва, команду је преузео Миле Подрашчанин, водич шетње. Звиждаљка је огласила покрет и колона од преко 130 пешака се упутила навођена батеријом на водичевим леђима. ФРУШТУК У ГЛУВО ДОБА Месна заједница “Буковац” и Планинарско друштво “Вилина водица” обновили су 2003. године традицију масовног окупљања на фрушкогорском извору Вилина водица. По легенди лековит, извор је вековима био стециште у свитање Ђурђевдана, да би се убрзо после Другог светског рата стари народни обичај угасио. Мештани Буковца су још неко време долазили на извор да се напију свеже воде и понесу је кућама, па је и то полако замирало. Последњих деценија на Вилину водицу су свраћали само планинари. Ведра ноћ, мирно време и суве планинарске стазе обећавали су пријатну шетњу, а расположење планинара, ловаца, ученика, домаћица, пензионера и још многих других показало је да 16 километара и нису нека озбиљна акција. Колона се развукла да би сваки пешак имао добар преглед и довољно простора за маневар, групе су се формирале и расформирале да би се стари знанци поздрављали и распитивали за породице, пријатеље, или да би само ћаскали. Већ после стотинак корака од старта зачула се песма. Прво са зачеља, по чему су сви у колони закључили да је увек најбољи провод у шарагама, а онда и однекуд са средине. Репертоар најразноврснији: мало севдалинки, па нешто Цунетово, онда сетне црногорске, Бајага, сремачки бећарац... Песма се орила вођена невероватно чистим и јаким мушким гласовима и није утихнула током целе четворосатне шетње, чак ни на најстрмијим деловима стазе! Прва пауза направљена је после сата хода у планинарском дому на Стражилову. Тек ту су се сви распознали осветљени уобичајеном електриком, а онда поседали и прионули на окрепљење. Неко на пиво, неко на кафу, а понеки на домаћу сланину сапуњару уз остале артикле из сопствене пушнице. ОКОЛО – НАОКОЛО ДО ИЗВОРА Мада се месечина није могла пробити кроз густе крошње, већина је ходала не палећи батерије. Али, зато се на озбиљној стрмини до Бранковог гроба у шуми буквално разданило. Осветљавало се свим светлећим средствима и на разрованој деоници у близини Старог храста, у ствари, у близини ничега, јер храста, тачније шуме храстова на том месту већ одавно нема. Посечени су и однети ко зна када, али је име остало. Опрезно и уз другарску помоћ многих руку и планинарских штапова, куповних и покупљених уз пут, стигло се до циља.
  • 15. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 17 Указала се ватра око које су се скупили мештани и гости који су на Вилину водицу дошли директно из Буковца, а не наоколо, као планинари и неки њима слични ентузијасти жељни ноћног ломатања кроз шуму. Колона шетача је пристигла на плато изнад извора и помешала се са “домаћима”, а песма из шарага се још увек чула. Утихнула је тек када су зазвечале кашике и тањири око казана са пасуљем. Последњи је стигао Мишо Илић, искусни “Вилењак” који је по задатку ишао као обезбеђење на крају колоне. Ове године свештеник није дошао на извор, али је преко 200 учесника уранка традицију испоштовало по уобичајеном реду. После молитве пред крстом, коју је пред свитање повео “Вилењак” Горан Миловановић, кренули су ка извору на умивање живом водом, а затим ка селу, журећи за својим обавезама. Једни на посао, други на одмор, а многи на наставак прославе Ђурђевдана, као домаћини или гости. Аида Скакић
  • 16. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 18 ФРУШКОГОРСКОМ ТРАНСВЕРЗАЛОМ Сада, када седим испред рачунара са жуљевима по ногама, боловима у листовима и раменима, све ми изгледа помало смешно. Људи из мог окружења ме питају шта ми је требало да се упустим у тај подухват да пређем Фрушкогорску трансверзалу у целости. Све почиње позивом мог пријатеља Исе Планића да кренемо пут Фрушке горе. Те среде смо раном зором кренули из Суботице. У возу смо направили план за који нисмо били сигурни да ће се остварити и на терену јер нисмо имали јасну слику о објектима на планини - да ли су у функцији или не? Одлука за почетну тачку нашег пута пада на Поповицу. То је место које добро познајемо, а такође добро познајемо домаре где смо могли да оставимо вишак ствари које нам неће бити потребне на трансверзали. Спаковали смо ранчеве који нису били лаки а испоставило се у наредним данима да су сваким даном све тежи и тежи. Кренули смо ка селу Лединци преко Поповичког језера. У пролеће се шума тек буди, као и птице, које су нас својом песмом пратиле целим путем. У селу Лединци смо нашли продавницу која је солидно попуњена и ту се може купити храна за наредне дане. Кад се крене маркираном стазом, изнад села наилазимо на познато место Црквицу. То је вештачка пећина малих димензија која је служила као испосница манастира Раковац. На њој се налазе многобројни натписи који датирају чак из прве половине 19. века. Ово место је значило да се ближимо првој контролној тачки - манастир Раковац. У селу пре манастира са десне стране се налази извор где се могу допунити резерве воде. Код манастира смо се сликали, одморили и кренули даље пратећи црвено-бели троугао. По изласку из села смо полако улазили у шуму и долину потока. Између манастира и следеће тачке је нешто више од 3 км. Како је долина бивала све ужа и стрмија, а ми понекад газили воду, било нам је јасно да смо близу нашег циља. Испред нас се појавио Думбовачки водопад. Зато што смо дошли у пролеће, водопад је био богат водом. По мом мишљењу, једно од најлепших места на нашем путу. Следећа тачка на трансверзали је манастир Беочин. Иако је ово тачка на чувеном Фрушкогорском маратону, много људи не обиђе манастир јер је контролна тачка маратона нешто изнад манастира. Манастир краси прелепа башта која је баш процветала, а монахиње су вредно радиле. Од ове тачке наш пут постаје још интересантнији јер маркација води долином Козјег потока. Како и име каже, морали смо да пазимо јер се прескаче са камена на камен. Сада смо осетили успон, а није ни чудо кад смо пењали врх који се зове Црвени чот. Са својих 538 метара надморске висине то је највиши врх Фрушке горе и Срема, а други врх по висини у Војводини. Такође смо отишли и на Павласов чот који је други врх Фрушке горе по висини. Име је добио по Игњату Павласу који је био први председник планинарског друштва Фрушка гора, које је претеча данашњег Планинарско-смучарског савеза Војводине. Од највишег врха се спуштамо до дома на Осовљу који на жалост није више у функцији. Од Осовља смо продужили даље ка Орловцу. Стене Орловца пружају доживљај необичан за фрушкогорску питомину. Овде је једно од ретких места где се чврсте стене појављују на површини тла. Трошне кречњачке стене вас на тренутак могу преварити и пружити вам доживљај високог горја у нашој равници. Од Орловца смо кренули ка Андревљу. Спуштамо се у Долину кестенова где се налази бивши планинарски дом који је у изузетно лошем стању. Пред мрак стижемо на Андревље. Тамо смо се пријатно изненадили када смо угледали лепо сређен објекат, некадашње одмаралиште, које ради. У близини смо се спријатељили са момцима из села Баноштор који су овде дошли на излет. Када су чули да цео дан ходамо, позвали су нас да једемо са њима. Тај гулаш који смо појели, вратио нам је снагу. Такође су нам дали свој вишак хране да понесемо. Хтели смо да подигнемо шатор и да преноћимо на Андревљу али су нам људи из хотела дозволили да спавамо у помоћном објекту који они користе за неку врсту магацина. За нас је ово била боља варијанта јер ујутро нећемо изгубити драгоцено време на рушење шатора. Друго јутро нашег пута је освануло ведро. Будимо се око 6 сати и пакујемо наше вреће и крећемо даље. Одавде почиње мање посећен део Фрушке горе. Маркација нас води до место
  • 17. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 19 које се зове Трешњевац. Нешто пре контролне тачке наилазимо на жичану ограду. Тек када смо дошли до ловачке куће људи који раде ту нам објашњавају нам да је то простор од неких 200 ha где су горски јелени доведени из Мађарске. План је да те јелене опет запате на простору Националног парка. Људи су нас лепо примили, дали нам мало воде, попричали са нама и са лепим жељама крећемо даље. Одлучили смо да пресечемо стазу трансверзале и да кренемо у део планине где има могућности да се купи нешто јер нам је храна била при крају. Крећемо према селу Лежимир. Пре села се долази до тачке трансверзале хотел “Фрушка гора”. То је само по називу хотел, а у стварности представља један оронуо објекат са разбијеним вратима и прозорима. У близини хотела се налази извор Куштиљ. То је крашко врело на Фрушкој гори које је сада затворено бетонским зидовима и користи се за локални водовод. Сада контра смером крећемо ка манастиру Шишатовац испред којег се налази извор и продавница. Код продавнице наилазимо на мештане и одлучујемо да им се придружимо и сазнамо нешто о животу у овом ретко посећеном селу Фрушке горе. Користили смо сваку прилику да попричамо са људима јер смо увек сазнали нешто ново што се не може пронаћи у књигама. Од манастира Шишатовац поред ретких кућа идемо до манастира Св. Петка. По изгледу се може наслутити да је манастир скоро обновљен. У околини манастира постоји извор и рибњак. У овом манастиру су нам понудили печат који, нажалост, на многим тачкама није сачуван. Даље нас стаза води до села Дивош, а мало после последњих кућа се појављује манастир Кувеждин. Манастир је у фази обнове, као и многи други на Фрушкој гори. Да нисмо видели неколико људи помислили бисмо да манастир није у функцији. У овом делу трансверзале је доста ретка маркација али погледом на карту смо дошли до закључка да стаза иде асфалтом до села Стара Бингула. Од овог села пут нас води до најзападније тачке на овој трансверзали, манастира Ђипша. Од свих манастира које смо обишли, а њих је 15, овај је најмање посећен. Манастир је лепо сређен. Монахиње су вредно радиле јер су се ближили ускршњи празници. Од ове тачке почиње најслабије маркирани део и крећемо асфалтом ка Рохаљ бази али недалеко од манастира са леве стране Исо запажа бели троугао и одлучујемо да се доследно држимо маркације као и до тада. Пут нас је водио кроз шуму у којој смо виђали повремено маркације, а и оне су биле у лошем стању. У овом делу смо чули недалеко од нас звук животиња које се пробијају кроз густо шибље. Нека маркација постоји до потока али је ту проблем јер је то ливада и ту се маркацији губи сваки траг. Полако почиње да се спушта сунце и одлучујемо да узмемо компас и карту и да покушамо да се оријентишемо. Пратимо шумске путеве за које мислимо да воде ка Рохаљ бази. На нашу срећу, били смо у праву. Неки километар од тачке видимо маркацију коју пратимо до контролне тачке. На овом месту су се током Другог светског рата налазили збегови локалног становништва које се повлачило из Свилоша, Лежимира, Дивоша и других фрушкогорских села. Овде одлучујемо да спавамо и успевамо пре мрака да подигнемо шатор. Ту нас је посетио наш другар Миливој који нам је донео нешто хране и воде јер овде нема ништа што је потребно за ноћење. Временски услови су почели да се кваре и током ноћи смо чули капи кише. Као и обично, будимо се у 6 сати. Време је било облачно али киша није падала што је омогућило да спакујемо шатор. Одавде нас је стаза водила до Јабуке. Тај пут је изгледао бесконачно дуг. Стаза нас је водила или гребенским путем или шумом тик до асфалта. Тишину тог јутра је кварио тек по неки ретки аутомобил. На месту где се секу гребенски пут и гргуревачки друм код старе ловачке куће одлучујемо да сиђемо са маркације и посетимо Гргуревачку пећину. Пећина је видно уређена. На улазу смо нашли решетке које нам нису допустиле да завиримо у пећину. Када смо дошли до Летенке, било је рано јутро. Нисмо видели никога тако да смо наставили даље и убрзо преко Широког дола стижемо на Јабуку. Испод старе дивље јабуке је уређено гробље погинулих партизана и жртава фашистичког терора. Налази се између Црвеног чота и Летенке. Иза ове тачке остаје иза нас западни део који није обухваћен маратоном и који је ретко посећен. Имам осећај да ћемо кишу која прети лакше поднети на овом делу стазе. Следећа контролна тачка је манастир Бешеново који се налази у Бешеновачком Прњавору. Данас уместо манастира, од ког су остали само темељи, постоји мала дрвена
  • 18. ПРИЧЕ СА ПЛАНИНЕ 20 црквица. Од мештана смо чули да је у плану обнова овог манастира. У селу смо набавили основне намирнице и идемо даље маркацијом Фрушкогорске трансверзале. Од манастира Бешеново па све до манастира Јазак нас је пратила слаба киша. На нашу срећу, није било хладно па смо се и брзо осушили тако да већих проблема није било. Иако смо од манастира Јазак до Врдника били веома близу, погледом на карту схватам да се наш пут одваја и да морамо да се пењемо до Бранковца. До њега постоји маркација, како трансверзале тако и маратона. Само ако се неко одлучи да прати маратон, (треба признати да је боље стаза маркирана) мора да пази на коју стазу иде јер је планина испресецана са многим маратонским стазама. Бранковац је одмаралиште ПТТ-а и тренутно није у функцији. Ту је само један чувар који нас је лепо примио. Опет се налазимо на гребенском путу који нас води ка Змајевцу где се налази планинарски дом којим газдује планинарско друштво из Врдника. Иако је објекат у том тренутку био слабо посећен, даје могућност да се поједе нешто али и да се преспава што ми користимо јер се ноћ ближила. Дом на спрату има собе са тушевима и после ноћи у шатору ово нам је пријало. Посебно нас је радовала чињеница да напољу пада киша, а ми нисмо у шатору. Веома брзо смо заспали. Будимо се око 5 сати ујутро. Време се поправило и ми настављамо пут Врдника. У самом насељу се налази манастир Врдник. Он се назива и Раваница јер су га монаси из тог манастира обновили после разарања. У Врднику је био пијачни дан и мало нам је било чудно да видимо тако много људи на једном месту који негде журе. Ту смо искористили прилику да једемо у пекари и после паузе одлучујемо да се не задржавамо више. Одавде према Иришком венцу постоји више путева али се ми одлучујемо за онај који иде преко Лазиног вира. Овде је лепа густа шума у којој се налазе поток и извор. Узводно је и Лазин вир који је име добио према легденди да се ту утопио дечак. По овој легенди се може закључити да је овде некада била акумулација воде од које је данас остао усек дубоког базена. Како смо се ближили Иришком венцу, сретали смо све више људи који су желели да искористе суботу и да изађу у природу. Пошто смо имали могућност да преспавамо овде, а прешли смо тек неких двадесетак километара, одлучујемо да направимо круг и да посетимо манастире Старо Хопово и Ново Хопово. Од Иришког венца до манастира постоји маркација и Буковачког маратона са путоказима тако да није тешко наћи праву стазу. Од манастира Старо Хопово се одвајамо од маркације и проналазимо проширење налик на пећину за чије је постојање добро знати јер се у њој може склонити од изненадне олује. Такође су ту и извори. Један је са питком хладном водом а други који садржи велику количину сумпорводоника који има специфичан мирис и веома је слабог капацитета. После обиласка ове две контролне тачке, опет се враћамо на Венац где и ноћимо у дому ПСД “Др Лазар Марковић”. Када је освануо пети дан, знали смо да смо да је велики пут иза нас. Пут нас води у манастир Гргетег. У близини манастира постоји геолошки пресек. Могу се видети различити слојеви из давне прошлости кад је Фрушка гора била острво Панонског мора, прави музеј на отвореном. Наш следећи циљ је манастир Крушедол. Овај манастир красе фреске из 16. века. Манастир је имао срећу да није разорен у Другом светском рату. Овде су сахрањене многе значајне личности као што су патријарх Арсеније III, Ђурађ Бранковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Милица и краљ Милан Обреновић. Околина манастира је у фази обнове и тренутно багери и друге машине нарушавају манастирски мир. Следећа тачка је последњи манастир на нашем путовању, манастир Велика Ремета. Манастир се истиче по највишем звонику од чак седам спратова. Пошто је био Ускрс, много људи смо срели у и око манастира. По изласку из улице са малобројним кућама одлазимо ка Стражилову и месту где је сахрањен познати песник Бранко Радичевић. Песник је умро и сахрањен у Бечу средином 19. века. После неколико деценија су испунили његову жељу и преносе тело на Стражилово где му српски народ подиже споменик. Недалеко од споменика је и планинарски дом где срећемо планинаре који уживају у лепом преподневу. Од дома до следеће тачке има неких десетак километара и маркација пролази поред Масне ћупе. Ово место је значајно јер су овде угледни Новосађани 6. маја 1924. године окупили и донели одлуку о оснивању прве планинарске организације. Место је означено спомеником на којем су имена тих љубитеља

Related Documents